Kikinda, vojvođanska varoš na severoistoku Srbije, udaljena je od Beograda 116 km, od Novog Sada 80 km i od Zrenjanina 50 km. Nekada je bila prestonica Banata, a danas je središte Kikindskog okruga koje privlači turiste iz svih krajeva.
Kikindu smo obišli na 39 stepeni, ali i pored vrućine, nismo mogli da odolimo njenom šarmu. Negde sam pročitala da je narandžasta – boja ovog grada, možda zbog narandžastih ludaja koje su jedan od zaštitnih znakova ove varoši. S ozbirom na to, nije čudo što u samom centru stoje narandžasta slova s natpisom – Kikinda. Šetnja kroz zelene tunele daje svakodnevnoj vrevi poseban šarm. Ulica Generala Drapšina je 22.na listi najlepših ulica sveta. Kultura življenja u ovoj varoši na severoistoku Srbije je na zavidnom nivou. Čak i uveče, kad su kafići i ulice puni ljudi, ne možete čuti ciku, vrisku i glasnu muziku. Čini se da u Kikindi svi voze biciklove. U centru, u pešačkoj zoni, ne znate gde pre da pogledate. Svaka zgrada, nastala u vreme Austrougarske je lepša od prethodne. Fasade su očuvane i mahom sveže obojene. Ručak u restoranu „Twenty“ bio je odličan, pa smo posle kratkog odmora krenuli put Sente koja je za mene bila pravo otkrivenje. Prelazeći most na Tisi, koja je mirna, spora, velika i široka, ušli smo u ovaj pravi vojvođanski biser. Iako je na šetalištu pored reke bilo mnogo ljudi, grad je bio neobično tih. Dosta ljudi je fotografisalo insekte koji su prirodni fenomen cvetanja Tise. Insekt koji se nalazi u mulju tri godine inhibira da bi se jednog dana pretvorio u cvet koji leti i u tom danu prođe ceo biološki ciklus. Mužjak posle oplodnje odmah umire, a ženka ima toliko energije koliko je potrebno da položi jajašca. Sve se dešava u multipliciranom obliku u hiljadama parova insekata koji sa smirajem dana završavaju svoj život.
Na samoj obali Tise nalazi se spomenik podignut u čast Senćanske bitke, jedne od najznačajnijih bitaka u evropskoj istoriji. Te 1697.godine je združena evropska armija pod komandom Eugena Savojskog, porazila i proterala Turke sa tih prostora.
Vraćajući se iz Sente ka Kikindi, videla sam jedan od najlepših zalazaka Sunca čiji su zraci naglašavali zelenu, žutu i braon boju voljene banatske i zlatne ravnice.
Sutrašnji dan je bio rezervisan za Bečej – varoš na srednjem toku Tise kroz Srbiju. Nalazi se na putu koji povezuje Novi Sad i Suboticu. U gradu su zanimljivi arhitektonski spomeici, monumentalne crkve, od kojih se u pravoslavnoj ističe ikonostas, rad Uroša Predića. Grad je, inače, star oko 900 godina. Na udaljenosti od oko 12 km od Bečeja nalazi se dvorac koji je dvadesetih godina 20.veka izgradio poznati veleposednik Bogdan Dunđerski. Danas je pretvoren u hotel „Fantast“. Ovom prilikom ga nismo posetili, jer smo odlučili da popodne drugog dana provedemo u Zrenjaninu pored mirnog Begeja, što je bila divna završnica ovog kratkog putešestvija po Vojvodini 🙂
Putoholičar 